Исак Њутн и једна мало позната страна његовог живота / О МАТЕМАТИЧАРИМА

Детаљи

Категорија: МАТЕРИЈАЛИ ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ (ученици)

Објављено четвртак, 26 новембар 2020 12:00

Не веровати у Бога је бесмислено. Kада погледам у сунчев систем, видим да је земља удаљена тачно онолико колико треба да буде удаљена од сунца како би примила потребну и прикладну количину топлоте и светла. Ово се није десило случајем

(Сер Исак Њутн)

   За овог славног физичара и математичара смо чули макар и не били баш сјајни ученици. Анегдота са јабуком и гравитацијом (узгред, за јабуку се још увек не зна да ли је или није пала на његову главу) је славна и практично је немогуће завршити основну школу да се успут није сазнало за тај најчувенији пад јабуке. Осим закона гравитације, Њутн је оставио великог трага у изучавању оптике, механике, акустике, у формулисању инфинитезималног рачуна у математици, и у многим другим научним областима. Његови савременици су га сматрали највећим генијем који је икада ходио овом земљом, многи наши савременици су истог мишљења и вероватно ће будућа покољења имати представнике оваквог мишљења о сер Исаку Њутну.

   Но, данас сам желео да са свега неколико редака укажем на важно обележје његове биографије које је у нашој културној свести мало познато и слабо осветљено. Наиме, славни Исак Њутн је осим интересовања везаних за физику, математику и друге области научног сазнања огроман део свог опуса посветио темама везаним за богословље и изучавање и тумачење Светог Писма. Истраживачи његовог животног дела су израчунали да је говору о Богу и о Светом Писму посветио милионе речи. Велики број његових књига, посебно из познијег периода живота, су посвећене овој теми. Његово обимно бављење богословским темама је један од разлога зашто на интернет енциклопедији Википедија на енглеском језику стоји да је Њутн, између осталог био и богослов. Претпостављам да многим нашим људима ова информација звучи помало необично (мени је тако звучала када сам пре неких десетак година мало више о томе сазнао) јер се у нашим школским програмима посвећеним Исаку Њутну о овој теми уопште не говори. Међутим, чињеница је да је последње године свог живота Исак махом посветио проучавању Светог Писма занемаривши своје бављење другим научним областима. У том тренутку, када се страствено посветио богословским темама, он је постао председник Kраљевског научног друштва у Енглеској и члан француске Академије наука. Дакле, један од највећих генија које је ова планета подарила је, што је више узрастао у свом поимању закона творевине, у све већој и већој мери увиђао да постоји тема која потребује још дубљу и преданију посвећеност и интересовање.

   Постоје и постојали су гласови који сматрају да је његово бављење теологијом „нерационално трошење времена“ јер је могао ко зна још колико пружити научном погледу на свет и живот. Међутим, значајно је погледати у чињеницу да човек који је синоним за науку у ствари исповеда да је најсуштинскије питање које се поставља пред нас заправо питање вере у Бога и питање нашег односа према Богу. Овај велики научник је страствено (понављам ову реч јер се преко ње можда и најистинскије изражава његова религиозна потрага) изучавао и испитивао однос Бога према човеку и човека према Богу онако како је тај однос описан на страницама Библије. Овај однос је нешто што је кључна потреба нашег унутрашњег бића јер Бог је Неко ко улива смисао у наше постојање – овим речима  се може изразити Њутново животно опредељење.

   Притом, у том погледу, Њутн уопште није сам. Листа изузетних научника који су досегли до највећих научних домета, а који су у исто време, попут Исака Њутна, сматрали да је вера у Бога нешто што је од пресудног значаја за њихов живот је веома дугачка. Највећи умови су, у свим временима у великом проценту, задивљено стајали пред Тајном Љубави Божије не сматрајући да је вера нешто што спутава њихово научно сазнање. Напротив! Видевши величанственост и уређеност овога света њихови умови су их одводили на пут вере у Бога који је смислено створио све што постоји.

   Већ деценијама, па чак, можда већ и скоро пуна два века, траје једна непрестана оптужница неких неверујућих људи која је упућена хришћанству и уопште вери у Бога. У тој „оптужници“ стоји да је хришћанство нешто што је разум оспорио и да је вера нешто за шта је разум утврдио да је бесмислица која трује људе који су јој подлегли. Многи су безмало говорили, а и даље говоре, да је вера мрак кога се треба ослободити. Сер Исак Њутн је један од многих који је својим животом и делом показао да су овакве тврдње бесмислица и да итекако има смисла веровати у Бога. Својом страственошћу у погледу ове теме он показује да вера није само једно од питања на које треба пружити одговор; он показује да је вера питање свих питања и да превасходно на ово питање треба пружити одговор. Уосталом, верујућим људима, људима који су у својим животима имали прилику да осете додир Божији и призив Божији није потребно Њутново сведочанство; они знају да је сусрет са Богом оно што је „једино потребно“ и да без тога сваки други сусрет и однос губи смисао.

   И, на самом крају још једно запажање. Нису само верујући великани светске историје сведочанство да веровати у Бога има смисла. Верујем да су и многи, који су свој живот проводили проповедајући бесмисленост вере, својим животима потврдили да је заправо њихова животна поставка била бесмислена. И листа тих људи је позамашна: Стаљин, Ниче, Хитлер… Веровати у Бога итекако има смисла.

   Ђакон Стефан Милошевски, Храм Светог Саве, Краљево

   Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“

„Иако, на изглед, математика и религија немају заједничких момената, оне се у многим сегментима додирују, а кроз историју и прожимају: математички појмови, као што су број, нула, бесконачно, закони међу бројевима итд. настају директно под утицајем религије; велики математичари Њутн, Паскал, Декарт, Kронекер, Kоши, Гедел и др. били су религиозни, а многа њихова дела настају директно под утицајем њихове филозофске и религијске мисли; постоји паралела између математичког и религијског мишљења, између религијске догме и математичких аксиома, између математичких и религијских појмова итд.; веома су добри докази о постојању Бога, које дају велики математичари служећи се математичким методама у доказивању; религијске књиге обилују математичким појмовима, а за чуђење је и њихова математичка конструкција, коју откривају математичари.У раду приказујемо један сегмент овог заједништва, који се односи на математичаре, које је упамтила историја, који нису они највећи, али који су били монаси, свештеници, па чак и папе....“

Марко Дејић, Учитељски факултет, Универзитет у Београду

Математичари свештеници, монаси и теолози,

Иновације у настави-часопис за савремену наставу, 2010. бр.1

 припремила: Марина Луковић, вероучитељ