Сећање је једини рај из кога не можемо бити прогнани

Обележавање десет година од смрти професорке Гордане Гоце Шоћ
Ове године, 25. марта, навршило се десет година од смрти наше драге професорке, колегинице и суграђанке Гордане Гоце Шоћ. У присуству чланова породице, колега и представника свих важних институција и организација у општини Лучани, ученици и професори Средње школе „Драгачево“ уприличили су програм у знак сећања на трагично преминулу Гоцу.
Програм је започео песмом Владислава Петковића  Диса „Утеха“, коју је рецитовао Давид Ивановић (IIIг). Потом се присутнима обратила Ангелина Јовашевић, помоћник директора наше школе у Лучанима. Она је поздравила све присутне, пожелела им добродошлицу и позвала нас да сви заједно оживимо сећање на  професорку Гоцу Шоћ. Након поздравних речи, ученица Дијана Никшић (IV4) подсетила је све присутне на основне податке из Гоцине богате биографије (рођена је 1964. године у Пожеги, у четворочланој породици. Основну школу и гимназију завршила је у Пожеги, а 1992. године дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Убрзо се након студија  удала и родила ћерке Јану и Тамару. Радила је као професор српског језика и књижевности у Средњој школи „Драгачево“, а поред тога држала је школу енглеског језика. Посебно је важан њен позоришни рад,  са ученицима је урадила представе: „Бановић Страхиња“, „Време дивова – Тројански рат“, „Косово – Лазарев духовни тестамент“ и „Лајање на звезде“ ). Потом је говорила професорка српског језика и књижевности, Неда Пуношевац, која је била један од њених најближих сарадника. Она се подсетила дружења и рада са професорком Гоцом. Говорила је о њиховим заједничким плановима и успесима које су постизале са представом „Потка од снова“. Сећање на Гоцу оживели смо и из угла њених ученика. Марија Алимпијевић, којој је Гоца била разредна, прочитала је песму коју јој је посветила. Подсетили смо се стихова „Забрањено је“ Пабла Неруде које је рецитовао Урош Јелушић (II4), а које је Гоца радо читала. Поменута представа „Потка од снова“ била је последња коју је Гоца радила са ученицима. Рађена је по истоименој књизи Гроздане Комадинић. Управо у Гоцину част изашло је пето издање ове књиге, а о овом издању и раду са Гоцом говорила нам је ауторка Гроздана Комадинић. Гоцина ученица и главна глумица у представи „Потка од снова“, Дијана Новаковић, говорила је монолог из поменуте представе.  Програм су уприличиле и Александра Петковић (IIг), која је певала песму „Тебе појем“ и Тања Сретеновић (IV4), која је певала изворну песму „Уснила је дубок санак“. Програм је затворио Филип Љубојевић (IVг), стиховима песме Владислава Петковића Диса „Можда спава“.
Кажу „човек умире два пута: први пут – физички, а други пут – кад престане сећање на њега“. Овим програмом показали смо сви заједно да ће Гордана Гоца Шоћ живети вечно.