У СУСРЕТ ПРАЗНИКУ - О ВЕРИ И МЕДИЦИНИ

Никос Kосмидис насликао је ову икону и дао следећи опис: "Усред глобалне коронавирусне кризе, довршио сам икону праведних хришћанских лекара и медицинских сестара 20. века, чији се спомен обележава одвојено у различитим хришћанским традицијама. Током средњег века у току пошасти, „Црне смрти“ и других епидемија, хришћани су се молили за помоћ Светим исцелитељима, њих је било 14.

 Инспирисан овим предањем, насликао сам Свете мушкарце и жене прошлог века који су пружали своје медицинске услуге пацијентима у време мира, али и у време рата, као што су била два светска рата и шпански грађански рат. У том духу, икона служи као молитва за оне који пате од коронавируса, за медицинско и неговатељско особље и њихове породице“.

Насликани Светитељи (одзого на доле): Блажени Петар Тарес и Kларет (1905-1950),Свети Рикардо Пампури (1897-1930), Свети Ђузепе Москати (1880-1927), Света Ђана Берета Мола (1922-1962), Страстотерпац Александар Шморел (1917-1943), Свети Лука Архиепископ Симферопоља и Kрима (1877-1961), Мученица Едита Kавел (1865-1915).

Свети Лука Кримски (1877-1961), хирург, доктор медицине

Рођен је у Kерчи на Криму.

До 1917.године је био  лекар у болницама средње Русије, касније - главни гекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије", која је доживела три издања. Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску.

   Награде: Признање Варшавског Универзитета, брилијантни крст од Патријарха све Русије, медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату", Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије"  и „Kасније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја" .

  Свети Лука Војно-Јасеницки се упокојио у чину архиепископа Kримског и Симферопољског.

Од детињства Валентин (Лука) је имао велики дар за сликање. После завршене гимназије и   уметничку школе у Кијеву, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник.

За време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ?

И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало" (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему.

Тога се удостојавају ретки изабраници Божији.

Ступивши на медицински факултет Kијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком.

„Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цели свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима", - сећа се архиепископ.

Да цели живот буде сеоски лекар, светитељу није било суђено, али да целога живота  служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је да пише књигу „Огледи из гнојне хирургије", која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, - пише он, - у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Kада ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа".

„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној", - написаће касније свети Лука.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917. године је пошао је путем мучеништва и исповедништва. Најпре је прошао затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо деце.

Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Kоји усељује неплодну у дом, матер која се радује деци" (Пс. 112,9).

Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унијеле у његову душу наду и утеху.

Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цели живот.

Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три и по сата пролазила кроз цели град и певала: „Свјати Боже, Свјати Kрепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас". И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа", - говорили су. Затим су почеле да стижу стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења.

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.године, архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.

Свети Лука Kримски, БОГ ОДБАЦУЈЕ СВЕ ШТО ЈЕ ПОВЕЗАНО С НАСИЉЕМ

   Беседа на Јеванђеље по Матеју, гл. 15, стихови 29-31

  Сва Христова чуда су имала за свој циљ олакшавање људских патњи. Он је исцељивао мноштво људи који су патили од различитих болести, који су долазили код Њега; нахранио је уз помоћ пет хлебова и две рибе огромно мноштво гладног народа.

   Господ наш Исус Христос је у Својим чудима показивао Своју љубав и сажаљење према страдалницима. Можда ће неко упитати: "А зар се људске несреће ограничавају само болестима и глађу? Зар се мало зла и муке дешава услед несавршенства и неправедности друштвеног и државног уређења?"

   Да, знамо какво су безбројно мноштво несрећа доживљавали људи у сва времена, у свим земљама, при свим владама управо због тога. А зашто Господ није обраћао пажњу на њих, зашто у Његовој земаљској делатности није било ничега што би личило на дела великих реформатора и законодаваца, који су покушавали да искорене социјалну неправедност, због које људи страдају?

   Одмах после крштења Исуса Христа на Јордану Дух Га је извео у пустињу и Он је тамо провео четрдесет дана без хране и пића спремајући се за Своје највеће служење. Четрдесетог дана је огладнео и сатана је то искористио. Знајући да човек који дуго гладује губи силу воље и способност да се супротставља, приступио је Христу са својим ђавољим искушењима. Задржаћу се само на последњем, најјачем од њих: Опет Га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа Му сва царства овога свијета и славу њихову, и рече Му: Све ово даћу Теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4, 8-9). Да ли схватате суштину овог искушења, његову силу и опасност? Сатана је Христу нудио неподељену, апсолутну власт над свим земаљским царствима само да му се поклони.

   Наравно, Господ је ово одбацио. Јер сатана је нудио власт, коју има свака влада. А ниједна, чак ни најбоља, најсавршенија државна власт не може без принуде. Својим законима она приморава грађане да се повинују, тешко кажњава за неиспуњавање закона. Зар је Господ могао да делује принудом? Он је одбацио све што је повезано с насиљем. Једном Му је пришао неко из народа и рекао: Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе. А Он му рече: Човјече, ко Мене постави судијом или дјелитељем над вама (Мт. 12, 13-14)? Он је желео другу власт – над слободним срцима.

   Људи су створени са слободном вољом, они у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом. Он, као Бог, могао би тешким казнама да примора све људе да Му се повинују, могао би све да примора да напусте пут зла и неправде, могао би да истреби чак и самог ђавола, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи, и ако то налази, спасава таквог човека Својом Божанском благодаћу.

   Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15, 19). Знајући ово Господ жели да очисти срца људи од сваког зла, да би они постали храмови Духа Светог, јер не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1 Kор. 3, 16)? Оваква очишћена срца могу да исправе и друштвену неслогу.

   Они који су у недоумици зашто је Христос одбацио политичку власт и није се бринуо због социјалних невоља, треба да се сете да је Господ увек учио сажаљењу, самилости, да је увек учио да се твори милостиња. Јер, Он ће и на Страшном Суду служити по једном критеријуму: да ли су људи чинили дела милосрђа и љубави или нису. И то је једино чиме ће се Свеправедни Судија руководити.

   Хришћани из апостолског доба су управо тако доживљавали Христово учење. Они су били пуни туге због невоља које су трпела њихова сиромашна браћа, жалостили су се због друштвене неједнакости. Свим силама су се трудили да не буде сиромаштва, продајући своја имања и доносећи добијени новац пред ноге апостола да би се поделио међу сиромашнима. Сви су они били једна душа и једно срце, и међу њима није било потребитих (в. Дап.: 4, 32, 34-35). Ево јединог правилног, радикалног исцелења друштвене неправедности. Јер, живот ће бити благодатан тек онда кад људи буду прожети самилошћу према својој браћи која се налазе у невољи, кад сви буду обједињени Божанском љубављу, кад људи у свим својим тежњама почну да се руководе законима истине. А ако људи нису такви, ма колико праведнима да сматрају своје законе, неће моћи да остваре срећу на земљи.

   Знате шта су чинили Американци покушавајући да стекну власт над целим светом и уводећи своје законе у Kореји. Они су били спремни да успоставе свој поредак уз помоћ атомских бомби. А зар они не сматрају своје државно уређење савршеним и праведним, бољим него у свим другим државама? Али, ако они свуда и свагда чине тако чудовишну неправду, зар нећемо рећи да је њихово друштвено уређење порочно и неправедно и да су њихова срца пуна злобе?

   Својим призивом на љубав и милосрђе Христос је желео да исцели друштвене болести. Знао је Он да за то постоји само једно средство – исправљање људског срца. Ево због чега се наш животни задатак састоји у очишћењу душе, у чему нека нам помогне "Једин свједиј сердечнаја" (Онај Kоји Једини зна шта је у срцу). Амин.

Спот за песму „Услиши нас Боже наш“ је из 2015. године

Текст: Свети владика Николај, охридски и жички

Припремила: Марина Луковић, вероучитељ