Божанско надахнуће историје српске науке (Пупин,Тесла, Миланковић) / Михајло Пупин – слика какви треба да будемо

Михајло Пупин – слика какви треба да будемо

   Размишљајући о тексту који сам желела да пишем о Михајлу Пупину, консултовала сам се са мојим драгим трећацима, ученицима једне основне школе у којој предајем. Скоро цео час нам је пролетео а они су били веома срећни да ми пренесу утиске о овом великом човеку, јер су пре месец  дана причали о њему са својом учитељицом. Њихови утисци су ме вратили у детињство…

    Одрасла сам у селу недалеко од Пупиновог Идвора, завршила сам Гимназију „Михајло Пупин“, на матурском испиту из енглеског језика у Гимназији сам преводила одељак о Пупиновим достигнућима, са наставницима смо често посећивали његов музеј у Идвору… Дакле, Пупин је за мене, док сам била мало дете, па и после када сам била гимназијалац, био „земљак“ из суседног Идвора који је постигао такве висине које нико пре у том крају није успео. Свима нам је, на неки начин, био узор.

   Да се вратим на моје трећаке, на њих је највећи утисак осим Пупинових изума о којима су читали, оставила прича из Пупинове аутобиографије о његовом искрцавању на тлу Америке са пет центи у џепу које је одмах потрошио на неку „назови“ питу од вишања у којој је било више коштица него вишања. Kада је после те пите остао без и једног цента, Михајло Пупин је кренуо у борбу због које је и дошао у Америку. Пупин, када се касније сећао својих почетака у Америци, писао је како је то чак и срећна околност што је одмах остао без новца, јер, да га је имао више, само би у ту борбу за опстанак кренуо касније, док најпре не потроши сав новац који је донео. Један овакав став према животу који је испуњен надом и поверењем да постоји Неко ко се брине о нама је све удаљенији од људи који живе у нашем времену. У данашњици, тако ми се чини, преовладава некакво незадовољство које се по правилу приписује спољним околностима. Михајло Пупин је, за разлику од многих наших савременика, имао поверење у то да Бог води рачуна о свему, па и о њему, и зато је непоколебиво могао ићи напред какве год препреке да му се налазе на путу (можда је незадовољство нашег доба показатељ недостатка поверења у љубав Божију…).

   Од ране младости, Пупин се истицао разборитошћу и будући дете које је одгајено у једној финој, побожној сеоској породици, истицао се и као поштен човек и пријатељ. Управо та његова човечност и људска ширина су му много помагале на његовом животном путу. Због његове такве природе многи великани тог доба су га сматрали за свога пријатеља. Још од младости пријатељ му је био Урош Предић, од кога је, када је већ постао научник светског гласа, куповао слике и поклањао их Kраљевини Југославији те, захваљуући томе данас, у Народном Музеју постоји Пупинов Легат. Познато је да је имао веома близак однос са Вудро Вилсоном, тадашњим председником САД (то пријатељство је било пресудно када се после Првог светског рата одлучивало коме ће припасти Банат (Румунији или Србији) и када је практично већ одлучено да се припоји Румунији, Пупин је изашао пред Вилсона и рекао да је он родом из Баната. Та чињеница је била довољна…). Свети Владика Николај је само један међу многима ко је Пупиновом срцу био близак.

   Врсни научник светског гласа, почасни доктор наука чак осамнаест факултета, Михајло Пупин никада није заборавио свој родни крај. Отишавши у Америку додао је свом имену и име свог села, те се потписивао као Михајло Идворски Пупин. Осим овог додатка у имену, он који је читав свет веома задужио својим изумима („Пупинови калемови“ и „пупинизација“ су нешто по чему је најпознатији), био је једна изузетна подршка свом народу. Он је незамисливо велике своте свога новце (јер је у Америци постао један од најбогатијих људи) улагао у нашу ратом разорену државу, подигао је и обновио многе наше Цркве и манастире, помагао је школовање будућих привредника, помагао је ратној сирочади, помагао је културу… Оно што га је подстицало на толику доброту и милосрђе је чињеница да је био дубоко верујућа особа васпитана у хришћанском духу. Његова аутобиографија „Са пашњака до научењака“ нам речито говори о томе да је вера у Бога, у ствари, обликовала, његов поглед на свет. Хришћанско милосрђе (и по томе је „велики“ не само по докторатима) и свест да сваки човек завреднује поштовање јер је створен по лику Божијем су биле основна начела којима је ходио кроз живот.

    Веровати у Христа је заправо извор снаге за човека који живи у овоме свету – не знак слабости већ знак снаге. Онима који су прочитали ову лепу Пупинову књигу је јасно о чему причам, а оне који нису позивам да то учине. Његов живот је дивна прича о поверењу у Бога који брине о нама, и прича о томе како, баш зато што је Бог благ према нама и ми треба да волимо људе којима смо окружени.

Вероучитељ Kлаудија Милошевски, Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

Фото:

СРБИ ВЕЛИКАНИ СВЕТСКЕ НАУКЕ, Православна реч, Нови Сад, 2019.

Александра Нинковић Тасић и Бранислав Станковић, ЗВОНАРИ СЛОБОДЕ, CATENA MUNDI, 2018.

Припремила: вероучитељ Марина Луковић