ЗДРАВ ДУХ – ЗДРАВО ТЕЛО: СПОРТ КАО РЕЛИГИЈА

Ако је тако, онда је неки бог дао људима та два умења, музику и гимнастику, и то, чинисе, бринући се не толико за њихове душе и тела, него првенствено о оној њиховоj двострукој природи: виталној и филозофској. Стога се те две природе морајумеђусобноусклађивати сузбијањем једне и појачавањем друге како би се постигла права мера.

Платон, Држава (Дерета, 2017. стр. 80.)

     Не прође много времена а да не осване нека вест о тучи родитеља на неком спортском догађају која избије у жару навијања за своје мале пулене. Са друге стране, у држави постоји министарство омладине које је спојено са спортом што би требало да значи како су спорт и омладина у некаквој вези, чвршћој него рецимо спорт и средовечни, или стари. Овде се поставља питање зашто је баш спорт у истим компетенцијама као и омладина? Зар није логичније да омладина иде са образовањем или културом? С обзиром на број туча који избије у спорту и око спорта можда би најлогичније било да се спорт веже са унутрашњим пословима или одбраном. Но шалу на страну, ако занемаримо ове чињенице око уређења извршне власти, морамо се запитати колико је спорт, у оном смислу у ком га данас разумемо, заиста користан за омладину и уопште за друштво?

   Ако кренемо од почетака наше цивилизације и вратимо се у хеленску класику, видећемо да су још у то доба људи били свесни подједнаког значаја васпитања тела (физичка култура) и душе(музичка култура). Људи су одувек знали колико су душа и тело међусобно зависни а све је у новије доба и „научно“ доказано развојем психосоматике. Водити рачуна о свом телу прва је одговорност сваког бића јер, у здравом телу станује здрав дух. Kада се брига о свом телу повеже са игром и обавије такмичарским карактером добије се спорт. Спорт, кога у 99% чини игра, по својој природи препознајемо као нешто забавно. Тежња ка остварењу неког циља захтева велику енергију која покреће узбуђење које препознајемо као смисао и зато свим силама идемо ка њему. У реалном животу потребно је много времена да би се остварио неки циљ који препознајемо као смисао, те што више времена треба за остварење тог циља узбуђење је пропорционално мање. Оно што спорт чини тако узбудљивим је што се у изузетном кратком временском периоду долази до одређеног циља-смисла, што доводи до великог узбуђења (на атлетским такмичењима најузбудљивија је трка на 100 метара која траје свега неколико секунди). То узбуђење подједнако осећају они који су непосредни учесници такмичења и они који се са њима идентификују тзв. навијачи. Навијачи су они који су свој смисао поистоветили са смислом непосредног учесника спорта, чијим досезањем и сами осећају испуњеност и задовољство, и осећај сопствене вредности.

   Kада је свет упловио у капитализам, а сагласно са кризом религије, схватило се да се од спорта може направити изузетна индустрија - грана привреде која ће доносити енормне приходе. Тако је почела тзв. професионализација спорта. У тој професионализацији спортисти су престајали да буду ентузијасти-аматери и постали су плаћени спортски радници пред које су власници индустрије спорта почели да стављају све веће и веће захтеве. Kако се индустрија развијала утицала је и на развој помоћних индустрија а пре свега на развој фармаколошке индустрије. Тако је спортска индустрија почела да личи на Лернејску хидру којој је на првом месту добит, приход, зарада, капитал. Таквој једној хидри потребна је стална свежа крв, те се старосна граница када се деца опредељују за професионално бављење спортом стално помера. У службу придобијања свеже крви стављена је и индустрија маркетинга која има за циљ да под паролом вођења рачуна о физичком здрављу промовише спорт. Она то ради кроз стварање и промовисање слике о успешним спортистима као људима који већ живе у рају: играју се (не морају као мама и тата да раде по цео дан), имају све што им падне на памет (а не као моји мама и тата...), сви их воле и сви им се диве (нису као моји мама и тата да их нико не зна...).

   Спорт се нуди као алтернатива статичном одрастању деце пред екранима. Родитељи се убеђују да ће решити проблем који имају са наопаком употребом технологија тиме што ће их „на време“ дати на спортић. Тате, обично и сами увучени у ту матрицу, почну скоро непосредно по рођењу да своју децу облаче у навијачке униформе, воде на стадионе и у хале, мислећи да ће их тако одвојити од телефона или компјутера. Они несвеснији почну и да пројектују своје фантазме о лагодном животу кроз игру на дете, па тако очекују да им оно оствари те фантазме и реше егзистенцијалне проблеме. Такве увек чекају као копци разни криминалци у оделима спортских менаџера који купују и продају децу као какву ситну стоку, зарађујући на њиховим сновима. Много је тренера, који су и сами неостварени професионалци, без икаквих знања о дечијем развоју, и који непрофесионалним радом узрокују разне повреде, па се тако догађа да дете са 14 година игра под лековима против болова да би се добила каква „битна“ утакмица. Тамо где је велики капитал ту је и политика, те се тако кроз спортске догађаје националних селекција одвијају геостратешке играрије, као и манипулација навијачима. Они се користе као ударне игле разних криминалних структура, легитимизованих кроз удружења навијача, навијачке групе итд.

   О свим овим стварима родитељи би требало да се замисле када своје дете почну да увлаче у ту хидру. Физичка култура и вођење рачуна о правилном телесном развоју деце нема никакве везе са спортом. Спортски резултати и спортисти, као они који их постижу, не чине овај свет бољим. Они су и сами искоришћени као мамци за милионе деце који запоставе своје таленте и заврше на дну лествице остварљивости својих потенцијала због изневерених сопствених очекивања у спорту. Ни један спортиста, ма колико новаца дао у хуманитарне сврхе, не може да са себе скине одговорност за штету коју је индиректно направио пристајући да учествује, свесно или несвесно, у тој индустрији завођења младих ради стварања капитала. Ни један спортиста и његови резултати не могу се мерити са достигнућима научника и уметника и осталих који овај свет усавршавају и оплемењују. Ипак, спортисти су у данашњој цивилизацији за обичан народ уздигнути на ниво божанства, стадиони и хале су претворени у храмове, а спортски догађаји у богослужења, те смо тако чежњу за везом религијом са оностраним заменили са чежњом ка овостраним спортским божанствима, које видимо, можемо да дотакнемо или узмемо аутограм. Међутим, тај живи контакт са овостраним божанством не може да испуни ону празнину у човеку која је намењена за испуњавање оностраним садржајима, те тако кад дође до судара са реалношћу ни једно овострано божанство не може да утоли нашу жеђ за Смислом.

   Зато спорт нека буде „само“ игра, физичком културом негујмо тело, уметношћу и философијом душу, а такмичимо се само против себе и сопствених слабости.

   Тоза Савановић, Благодарје, бр. 14, 2021.

   Часопис о васпитању и образовању деце и одраслих Благодарје настао је са циљем да кроз широк спектар деловања, односно кроз културу (уметност, философија, религија) васпитава и образује оне који се баве васпитањем других, односно читаво друштво. Поставивши у свој темељ мисао Достојевског “сви смо за све криви” часопис има за задатак да нам помогне да васпитавајући и образујући себе постанемо бољи васпитачи и учитељи других, а пре свих наше деце, како оне код куће тако и оне у школи, на улици, интернету…

   Васпитање, како рече у једном интервјуу за наш часопис чувени проф.др Светомир Бојанин, није нека вештачка ствар и чим се издвоји из живота постаје бесмислено, зато се у часопису трудимо да они који за њега пишу и чије интервјуе објављујемо буду људи од кредибилитета који својим живот и радом сведоче оно што говоре и уче друге.

   припремила: Марина Луковић, вероучитељ