САВРЕМЕНА ЕДУKАЦИЈА ИЛИ СВЕВРЕМЕНО ОБРАЗОВАЊЕ: ОЉУЂЕНА ШKОЛА

Ако призовете сећања из основне школе и размислите зашто сте неке предмете учили боље а неке лошије, вероватно ћете личност оног који вас је учио том предмету ставити на прво место. 

Човек памти само оно што је у прошлости било прожето осећањима, отуд и сличност те две речи. Онај који вас је учио могао је бити у вашим очима свезнајући али, уколико у односу према вама није било осећања, оваквог или онаквог, брзо бисте га заборавили и такав учитељ не би на вас остварио никакав значајан утицај. Његова моћ васпитања не би деловала. Никакве методике, дидактике, планови и припреме, наставна средства итд. не могу од нас направити уметнике, научнике, раднике, нове ствараоце... Само осећање које севне попут варнице у једном људском односу у нама пробуди семе из ког постајемо неко. То намеће питање свих питања образовања а то је: Kакви морамо бити да би они пред којима бивамо постали најбоље што могу бити?   На то питање тешко је одговорити а не упасти у морализаторско-идеализаторску замку, а са друге стране ни свеопшта дигитализација, односно могућност да се све искаже бројевима, што би тај појам у изворном значењу представљао, на то питање не може ништа одговорити. Цела забуна, или маја, око дигитализације и лежи у томе што се данашњем човеку чини како је све могуће приказати комбинацијом нуле и јединице, да је све могуће приказати бројевима. То веровање је, заправо, убеђеност у технологију за коју нам се чини да је тако очигледна, која није подложна никаквој сумњи. Зато се онима који креирају образовни систем и чини како је пут ка решавању друштвених проблема у дигитализацији школства. Ту се пре свега мисли, не на техничко-технолошке услове у школама, које је увек пожељно унапређивати, већ на оне који школу и чине: ученике, наставнике и родитеље. Њих је потребно дигитализовати. Стога, за људе који се професионално баве системом школства, нема ничег важнијег од табела, оцењивања, евалуације, планирања и програмирања, бројевима. Они, с правом, људе виде као бројеве, те тако и приступају конкретним решењима. Тако прост систем попут „нула и јединица“ захтева и просто решење конкретних проблема, који се огледа кроз, такође, прост систем „награде и казне“. Па се тако пропише правило да када ученик претуче другог ученика овај први се казни тиме што ће нпр. фарбати школску ограду. Тиме се шаљу две лоше поруке ученицима: прва је ако неког тучеш бићеш кажњен, а друга је „раде само они по казни“. Тучен ученик, такође ће да попије казну у виду „посете педагогу или психологу“ који ће заједно пробати да „оснаже“ карактер жртве. Ученик насилник ће напокон добити мало пажње околине, коначно ће открити у чему може да буде добар, и схватиће шта треба и даље да ради како би други на њега обратили пажњу - да буде насилник. Нико није престао да буде силеџија тиме што га је неко уплашио казном, већ тиме што му је неко дао оно што му до тад нико није пружио – разумевање односно љубав. Ученик жртва ће, вероватно, остати и даље „слабог карактера“ јер стручно особље превиђа да се „оснаживање карактера“ не догађа тако што се некоме, ко ће се довести по казни, каже како мора да развија своју асертивну комуникацију или тако неку површну технику, неки глупи вербализам. Само они психолози и педагози који имају поверење деце, а оно се стиче сталним суживотом, разменом пријатних и непријатних осећања, дакле, они који се искључиво баве децом а не само папирима и бројевима, могу да буду стубови за које ће дете везати свој малени чамац и спасити се немирних таласа. У противном, суочавање са непознатим особама, онда када се деси нешто лоше, само је шлаг на торти несреће.

   У простом систему „нула и јединица“ човек не може да буде човек јер је његово сушто у квалитету а не квантитету. Његово сушто је у једнини, у посебности, упојединачености. Бројевима је могуће приказати квантитет али о суштини квалитета бројеви нам не могу ништа рећи, јер суштина квалитета је управо у супротности од мноштва, односно количине. Сушто је једноставно, једно, а „систем нула и јединица“ је сувише прост да би у њега човек стао. Зато дигитализација разљуђује школу - разљуђује све односе и живот у њој. Она га чини простим, сувише простим, а живот је јединствен и посебан за сваког. И ту се враћамо на питање са почетка: Kакви морамо бити да би они пред којима бивамо постали најбоље што могу бити? - на које се не може одговорити речима без упадања у већ поменуту замку. То се мора сведочити, показати, одиграти целим битијем, онако како то пчеле раде када образују своје нараштаје. Без вербализама, моралисања, без појмовне манипулације. Јер то какав треба бити је оно што сви осећамо и зато нам је тако тешко да то преточимо у логичан низ појмова. Одговор речима оставимо добрим песницима а ми, једноставно, будимо. Ољудимо школу сведочењем, исијавањем сопствених живота. Будимо најбољи што можемо бити. Будимо људи онима од којих очекујемо да људи буду. Будимо „аналогни“ нашој суштини, како би људи остали (постали) људи, а машинама оставимо просту дигитализацију.

Ивица Kузмановић, БЛАГОДАРЈЕ, бр. 15