Међународни дан матерњег језика (како смо учили да читамо и пишемо)

Међународни дан матерњег језика обележава се у знак сећања на студенте који су убијени 21. фебруара 1952. године у Дакију, у источном Пакистану (данашњи Бангладеш).  Студенти су протестовали јер њихов језик није проглашен за званични. УНЕСКО је 1999. године, овај дан прогласио даном матерњег језика.

Данас је у Србији, поред образовања на српском језику, омогућено целокупно образовање на матерњем језику на још осам језика: албанском, бошњачком, бугарском, мађарском, русинском, румунском, словачком и хрватском језику. Када је у питању српски језик, домаћи лингвисти упозоравају да се он нашао пред све већом најездом енглеског и да је угрожен у мери у којој су то чак и неки светски језици - француски, немачки, италијански.

Најстарији спис о словенској писмености „О писменах“ Црнорисца Храброг, сеже у старословенско раздобље, у 10. век. У том спису Црноризац Храбар, средњовековни монах и писац, чије право име и порекло није утврђено, пише како Словени нису имали писмо по доласку на Балканско полуострво у 6. и 7. веку. Рекао је да су Словени, на почетку док су били пагани - врачали, гатали и бројали цртама и резама, а да су, покрстивши се, почели најпре да пишу грчким и римским словима ,без „устројенија“ - хаотично, док им Ћирило није направио слова.

Захваљујући Ћирилу и Методију који су у 9. веку из Цариграда кренули на мисионарски пут у словенску државу Моравску, почиње развој писмености на овим просторима.Тим поводом, Константин Филозоф, познатији као Ћирило, осмислио је прво словенско писмо - глагољицу. Оригинално писмо прављено само за Словене - никако да личи на грчко или латинско писмо, у коме је била идеја словенске самосталности, оригиналности, словенског изласка на историјску, културну и цивилизацију сцену.

Након смрти Ћирила и Методија, њихови ученици, међу којима се издвајају Климент и Наум, беже на Балкан, у царску Бугарску, где настављају рад на описмењавању народа. Крајем 9. века у Охриду су основали такозвану Охридску књижевну школу - нови центар словенске писмености, где настаје и ћирилица.

Ћирилица је настала тако што је дошло до прилагођавања грчког писма словенском језику помоћу глагољице. Добили смо оригинално писмо, које очигледно имитира писмо преузето из грчког. Насељавајући границу између „римске и византијске културне сфере", Срби су остали подељени, па је мања група остала у латинском, а већа у источнохришћанском, византијском делу. Због тога је дошло до „графичког двојства". Они који су били окренути Византији, одмах су прешли на ћирилицу, а они други су дуго чували глагољицу, да би полако ћирилица почела да је потискује на нашим просторима. Два најзначајнија ћирилична српска и јужнословенска споменика писмености из 12. века - Мирослављево јеванђеље и Повеља Кулина бана, представљају „пресловљавање глагољице ћирилицом".

Мирослављево јеванђеље је настало по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму. Након неколико селидби, рукопис се сада чува у Народном музеју у Београду, а руски званичници су најавили враћање 166. странице која се дуго налазила у народној библиотеци у Санкт Петербургу. Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.

Почетком 15. века Србија постаје деспотовина, а титулу деспота добија Стефан Лазаревић.

Његова задужбина - манастир Манасија код Депостовца, после отварања Ресавске школе, постаје центар културе и писмености у том периоду. Школа је остала преписивачка радионица, извор писаних дела и превода и после пада деспотовине, кроз цео 15. и 16. век.

Турске власти после пада Смедерева - 1459. године, када су завладали читавом територијом Србије, нису укинуле ћирилицу, већ напротив, она је остала званично писмо ових простора. Турска царевина је преузела наше канцеларије и поштовала је нашу писмену традицију, тако да је у административној преписци са својим западним покрајинама на Балкану, Турска користила наше писмо. И турски званичници су писали ћирилицом и зато је ћирилица тако се чврсто укоренила на овим просторима.

Почетак 19. века обележиће период борбе за осамостаљење Србије од турске власти, али и појаву просветитељства и других култуних промена. Тада је у доминантној употреби био славеносрпски језик - мешавина рускословенског, руског књижевног, српскословенског и српског народног језика. Стога се јавила потреба за прилагођавање ћирилице српском књижевном језику на народној основи.

Међу првима који је желео да уведе народни језик у српску књижевност био српски просветитељ Доситеј Обрадовић, али је у томе, реформом језика, успео његов млађи савременик Вук Стефановић Караџић. Он је 1814. године у Бечу објавио Писменицу сербскога језика по говору простога народа написана, у којој је уважио неке принципе претходне реформе Саве Мркаља. Пошао је од Мркаљеве ћирилице, коју је усавршио нашавши графијска решења за шест слова - љ, њ, ћ, ђ, џ, ј - и на тај начин у потпуности спровео принцип где је један глас (фонема) једнак једном слову.

Принцип фонолошког правописа - пиши као што говориш, и мерило - колико гласова - толико слова, постаће одлика Вуковог језика и српске писане речи уопште.

Велики допринос српској писмености дао је и Српским ријечником из 1818. године, где је изведена језичка и правописна реформа којом је народни језик постао основица књижевног језика. Вукова реформисана ћирилица је усвајана постепено, а званично је у Србији призната и прихваћена тек 1868. године.

Ако су језик и писмо основа, оно без чега се не може замислити једна култура и цвилизација, онда смо ми, суштински, у великом проблему, јер потискујући своје ћирилично писмо, које је вековима било основа наше културе, ми полако губимо свој национални идентитет, а без тога нема опстанка.