Дружење са књижевником Миланом Ружићем

Светски дан књиге обележили смо 2. марта ове школске године. Тог дана, у организацији библиотечке секције у Лучанима, нашу школу је посетио књижевник Милан Ружић. Разговарали смо о његовом одрастању и школовању, лектири, читалачком искуству, упознавши се са његовом најновијом књигом "Пун кофер прича". 

Милан Ружић рођен је 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу лингвистику. Аутор је књига "Некад, неко, негде", "Наше су само речи", "Народ за издавање" и "Пун кофер прича". Запослен је у Андрићевом институту у Андрићграду, у оквиру одељења за српски језик и уредник је "Искре", електронских новина Андрићграда. 

Разговор је водила Наташа Жижовић, стручни сарадник - библиотекар, а интервју забележила Александра Милуновић, ученица другог разреда.

            Када сте почели да пишете?

            Са 26 година, на наговор Матије Бећковића, са чиме не може баш много људи да се похвали, али не бих се хвалио ни ја, јер то није моје достигнуће, то је нешто што је, ето, тако наишло. Пошто сам пратио његове књижевне вечери, често ме је виђао, а онда смо почели да се дружимо и након годину дана великог пријатељства, питао ме је да ли нешто пишем. Одговорио сам: „Наравно да не. Само читам”. Онда је наговарање мене да пишем потрајало годину дана, а кад ме је наговорио, затражио је да напишем 20 страна било чега, што сам ја и урадио, и послао му, а онда је затражио још 100 страна, што сам такође урадио, али требало је мало дуже времена за то. То је, у ствари, била моја прва књига, а рукопис сам после одређеним књижевним критичарима. Један од њих, Желидраг Никчевић, тада је био главни уредник издавачке куће „Штампар Макарије”, прочитао је рукопис и одлучио да га штампа у горенаведеној издавачкој кући. Тада почиње мој стваралачки пут. Дакле, на сајму књига 2014. године, сећам се да је био четвртак али не сећам се датума, први пут је изашла књига коју сам ја написао, а за коју ми ни код куће, услед моје урођене неозбиљности, нису веровали док је нису видели и она се зове „Некад, неко, негде”. Да би стигла за сајам, тачније да бисмо одрадили промоцију на сајму, она је остала без адекватних корица. Корице су биле у некој тиркизној боји и идеја је била, пошто је сваки писац морао да смисли нешто како би оправдао наслов своје књиге, ако то већ није учинио унапред, и како би оправдао илустрације на корицама, а илустрација није било, онда смо говорили да је то као нека врста „green screen-a”, на који може да се примени било шта као у филмској индустрији. Затим смо дуго то тумачили као боју Дрине, па као књига је плаховита као Дрина, кривудава, врло јака и моћна и остало. То су били изговори, а у ствари дизајнер није стигао да одради корицу и оставио је само боју. У својој наведеној неозбиљности, инсистирао сам да се дизајнер корица потпише на корицама.

            Који писац Вам је био омиљени током детињства, а који сад?

            Па и током детњства и сада, читао ненормално много, тако да не могу да одредим који ми је омиљени писац. Превелики је период од основне школе па до сада, до 34. године. Пријали су ми различити писци у тим раздобљима сазревања, али рецимо да су неки врхунац онога што ја волим да читам су Достојевски, Томас Ман, Херман Хесе, Хандке, од наших то су Андрић, Булатовић, Његош, Црњански, Матија Бећковић, али рецимо од нових, а то би можда било занимљивије поменути од активних писаца, то су Захар Прилепин, Ју Хуа, па онда за мене новооткривени а стари писац Џон Фанте који је написао једну од мени најдражих књига „Упитај прах”. Био је узор Чарлсу Буковском и њега је Буковски срео на самртној постељи, а затим је у ствари „повампирио” дела Џона Фантеа који је био и холивудски сценариста. Наравно, Маркес без кога не могу да замислим ништа што се тиче читања. Што се тиче прича, рецимо Гогољ, Карвер и Чехов. Што се тиче драма, ту је непобедиви Душан Ковачевић, Стриндберг... Превише је писаца које бих издвојио као омиљене и онда ми увек буде жао што некога заборавим, али рецимо да су ово писци које волим, а немам омиљеног јер се на тој позицији, на самом врху, пријања мењају.

            Које славне писце сте упознали?

            Већину ових које сам навео и којима смо доделили, у Андрићевом институту, „Велику награду Иво Андрић”. Њу су добили, па сам их самим тим и упознао: Захар Прилепин, Гузељ Јахина, Ју Хуа, Петер Хандке, Јевгениј Водолазкин... Упознао сам заиста много страних писаца. Сорентино, рецимо, велики светски редитељ и сјајан писац. Тако да, нека то буде за сада плејада људи којих сам успео да сетим. Има их свакако превише, јер и сам посао који радим у Андрићевом институту, а то је стварно институција од интернационалног значаја у погледу науке па онда и културе, пружа ову врсту могућности упознавања великана. Многе писце сам упознавао на сајмовима књига и томе слично, тако да сад стварно не могу да се сетим више али има их барем 40 који нису из Србије а које знам доста добро.

            Пошто смо чули да сарађујете са Емиром Кустурицом, какав је Кустурица?

            Од њега се очекује да буде неки строги примењени интелектуалац, овенчан филмским признањима и славом. Истина, уз многе награде, Емир Кустурица је и један велики човек, бескрајно добар пријатељ и тип који све око себе тера на стварање, на неку врсту креације, што је у ствари његов највећи значај, јер човек када седи у његовом окружењу и када водимо те наше вишесатне разговоре по 10-15 сати дневно, онда могу да пишем до изнемоглости. Дефинитивно човек који инспирише својим делом и својим ликом, тако да све најпозитивније могу рећи о њему.

            Значи, буди инспирацију?

            Да. Зато што не дозвољава мозгу саговорника и пријатеља да мирује, пошто је он сам такав, има неку ненормалну енергију коју стално улаже у неки нови процес, био то архитектонски подухват, филмски, књижевни... Он је градио Мећавник и Андрићград без архитекте, све је сам измислио, па чак је добио и престижну награду за архитектуру „Филип Ротије” за Мећавник. Он свира, пише песме, пише књиге које су савршене. Има нову књигу „Видиш ли да не видим” у којој су главни јунаци он и Петер Хандке, друштвено је ангажован преко тих видеа на Спутњику, направио је документарац о Марадони, Мухики и једној баки Радмили која живи на Мокрој гори, који је исто тако предиван. Стога, он се успешно и истовремено бави са једно 17 ствари из угла уметности, културе и науке и онда човек када, је у његовом друштву, некако дође сам себи безвредан ако се не бави барем половином тих ствари, али ако се барем једном од њих бави успешно, од тога на шта он инспирише, то је сасвим довољно.

            Да ли сте осећали узбуђење када сте упознавали велике писце, редитеље, Нобеловце?

            Јесам први пут. Прво сам упознао Рашу Попова док сам радио у библиотеци у Гучи. Доводили смо Рашу Попова у школе у Лучанима и Гучи. То је Раша проналазач из мог детињства ког сам гледао у емисији „Фазони и форе”. Тад сам имао дилему како уопште приступити човеку кога волиш толико и кога сви знамо. Међутим, што је већа личност коју упознајете, то је једноставнији човек. Тако да је било сасвим једноставно. Е сад, што се мени дешавало врло често да ја много је тих људи, не Раша наравно и не Емир, него неки које не бих наводио зато што су ми сад другари и пријатељи и томе слично, такорећи породица, постоје многи професори, писци, глумци који имају его који пробија сва могућа поткровља. Ту сам увек имао проблем, али коме год сам узвратио на тај его, а не волим да ми се обраћа са виисине, јер ако ћемо да разговарамо, можемо да разговарамо искључиво на истој нози, небитне су разлике у интелекту, у делу или било чему другом, онда ко год се понео егоистично према мени у мом присуству, врло често је био опсован или вербално потучен у одређеној мери. Ово не говори о мојој храбрости или о интелекту који постоји или не постоји, него говори о мојој спремности на нормалну комуникацију, равноправну, а сви људи на које сам потезао језик, да тако кажем, како бих их донекле оспорио или изгрдио зато што су егоисти, са њима сам најбољи пријатељ данас. Тако да тренутно немам никаква осећања, јер то осећање оде после неког времена. Писањем се бавим већ 8, сад ће 9 година и прерастао сам та усхићења обожаватеља који упознаје своју омиљену личност или свог узора. Сада ми је то најнормалнија ствар, у ствари, што је нормалније упознавање тих људи, што мање реагујете, то се њима више свиђа, јер они исто тако жуде за неким односом који је равноправан, који је као човек са човеком. Виде да не желите ништа од њих да добијете или да ућарите, што би се рекло по црногорски, него желите једноставно однос на нивоу креативости, на нивоу пријатељства и на нивоу разговора, тако да више немам никакав осећај превеликог усхићења или треме. Био сам у прилици преко Кустендорфа да упознам многе светске редитеље и глумце, од оних којима сам се дивио од малих ногу до оних којима сам тек почео да се дивим. И никад више нисам имао тај проблем како им прићи или шта причати са њима. Када схватиш да су у питању нормални људи који желе да причају о поступку, о машти, о креацији, онда сте ви одједном нека браћа и то братство је непорушиво и као да се знате милион година када почнете да причате са њима.

            Заправо сте већ навикли на сва та упознавања.

            У суштини, да. То је, у ствари, циљ свега и имам довољан распон тема којима могу да владам у том друштву, тако да то исто може да дође згодно.

            Да ли сте икада сањали да ћете бити писац?

            Не, никада. И све то што се догодило, у ствари је последица, то тврдим одговорно, онога о чему сам такође причао – спуштање прага очекивања. Дакле, ако очекујете врло мало или ништа, дефинитивно је сваки догађај велики, па неки и најситнији. То сам научио у селу у ком сам као дете стално боравио на распусту. Ту су борови, стене и ништа друго не постоји, уз 10 стараца којима сте окружени. С обзиром на то да сам ја заљубљеник у природу, онда сам све време проводио горе и то даје доста слободног времена, доста времена за размишљање и онда, како бих рекао, то је негде неки корен, та доколица је у ствари корен нечега што касније извлачимо у поступку стварања. У питању је одлична ствар. Данашњим младим генерацијама никад није досадно и теже томе да им не буде досадно, а досада је врло важна. То многи дечји психолози сада говоре – да је за дете од друге до шесте године најважније да му на моменте буде досадно, како би нашло начин да упосли свој интелект и изнађе начин да нешто начини занимљивим, ако већ то нешто нема. Тако да је за мене писање у ствари то.