19. ПОЗОРИШНИ СУСРЕТИ У КРАГУЈЕВЦУ

Чланови драмске секције Средње школе „Драгачево“ одушевили су публику у Крагујевцу на 19. Позоришним сусретима. Извели су представу „Дуго путовање у Јевропу“ и добили сјајне похвале.

Позоришни сусрети трају од 17. до 26. априла и на њима се ове године представља 19 школа из целе Србије. Према распореду сваки дан су обично три представе. Након треће представе, учесници програма присуствују округлом столу на коме се дискутује о самим представама које су биле тога дана. Публика после сваке представе гласа, тако да, поред награда које додељује стручни жири, постоји и награда публике.

Било је ово једно лепо дружење и ново искуство, како ученицима-глумцима, тако и професорки Неди Пуношевац, која је успешно држала конце у својим рукама. У Крагујевцу су сви пружили максимум и заиста је било много боље него у претходним извођењима. Велику подршку пружили су Млађен и Милан Бешевић који нису жалили ни време, ни снагу, а ни таленат како би сценографија заблистала и приказала двор у правом светлу. Све моменте припреме представе, као и саму предсатву будно је фото-апаратом испратио Синиша Луковић.

А ево како је све изгледало тог 21. априла 2015. године.

Око 9 сати дошао је комби, па су ученици заједно убацили велики број реквизита и костима у приколицу. Пребројавали смо неколико пута како не бисмо нешто заборавили.

Око пола 11 стигле су пљескавице. У 15 до 11 стиже и аутобус. Ученици улазе у аутобус. Са глумцима је било и неколико ученика који су желели да испрате овај догађај у Крагујевцу и да их свесрдно подрже. Наравно и петнаестак професора је кренуло пут Крагујевца у истој намери. Непосредно пред полазак схватамо да немамо сокове, да смо заборавили да их поручимо. Брзо код Мерда и кока-коле су за пар минута биле у бункеру аутобуса. И Тамарин тата, Миле Терзић, частио је глумце слаткишима и соковима. Овим путем му се захваљујемо. Крећемо за Крагујевац.

Током путовања наравно смех, забава, али и доза неизвесности – шта нас тамо чека? Возач стаје пред Театар „Јоаким Вујић“. Чекају нас домаћини – ученици Прве крагујевачке гимназије. Према договору са њима, карте су обезбеђене за представу Прокупачке гимназије „Било једном у позоришту“. Смештају нас на балкон и помно пратимо представу вршњака, по нешто прокоментаришемо. Покушавамо да нађемо место где се налазимо, што се тиче квалитета глуме и саме представе, поредећи њих и нас. Њихова представа се завршава. Одлазимо да поједемо нешто и на још један договор пред наш наступ. Док једемо и скупљамо снагу за касније, професорка Неда даје нам значајне инстукције: „Сачекајте да прође аплауз, па наставите да причате! Не окрећите леђа публици! Морате бити гласнији! Пратите радњу!“ И Филип другарски указује на неке сцене које би могле бити боље, а све у циљу да будемо успешни. Озбиљно схватамо савете и крећемо да износимо реквизите и костиме. Међутим, Млађо и Синиша су већ са момцима-домаћинима изнели све и већ почели да монтирају сценографију. Наравно ту је и Милан, који брине да сваки детаљ буде на свом месту. Професорка са Давидом и Радом испробава светлосне и звучне ефекте, како не би дошло до неких непредвиђених ситуација. А онда је дошао најтежи део – облачење. Доста времена одузела нам је подела костима. Да ли су распарни опанци, мале чизме, уске панталоне, кратка кошуља... Некако се распоредисмо. Облачимо се. Компликована, слојевита ношња. Права мука (којим редом шта иде, затезање појасева, спадају чарапе...). Е, а тада почињу проблеми код момака. Лепак за трепавице неће добро да држи бркове. Девојке трче и купују нови лепак, али ни он није баш добар. Некако се залеписмо. Све стоји. За сад. Онда следи шминка. Девојкама то није никакав проблем. Оне то очас посла обаве, а потом помажу другарима, посебно Милану.

Поред свега овога, Драгани Протић је тог важног 21. априла био рођендан. Ђина и Ана су тајно још у аутобусу прикупиле новац за торту.

Сценографија је приводи крају, затеже, исправља. Све је онако како смо планирали. Публика почиње да улази. Напетост расте.

Ииии, почиње!

Сцена за сценом иде. Сви смо задовољни. Публика све добро изведено награђује аплаузом и смехом. Добар знак. Одмотава се сценарио. Поред оних познатих фора и импровизација, опет нове, још боље. Сјајно! Стигосмо до краја. Завеса се спушта. Иза завесе смех, срећа, узвици радости. И још да се поклонимо... Публика одушевљена. Наравно, Филип убира највећи аплауз. И заслужио је. Али и сви остали – њих тридесет једно! Бројна и одлична трупа.

Примамо честитке. Као професионалне глумце јуре нас да дамо изјаве. Другари из Крагујевца су одушевљени.

А онда... Раде пушта на разглас инструментал песме „Данас нам је диван дан“ и сви на сцени почињемо да певамо. Стиже и торта са свећицама. Драгана не може да верује. Изненађење је успело!

Засладисмо се рођенданском тортом на брзину, јер нас пожурују да склањамо сценографију, како би почела припрема за наредну представу. Склапамо, прикупљамо, слажемо и пакујемо. Онда износимо и убацујемо у приколицу.

Коначно мали предах. Добијамо слободно за шетњу Крагујевцом. У 20 сати одлазимо да гледамо представу „Сузе и бисери“ Гимназије из Куршумлије. После представе заједно са другарима из других градова учествовали смо на округлном столу, где смо причали о самој представи, колико смо труда уложили, шта нам је било тешко, шта лепо...

Тек око 23 сата крећемо за Гучу. Нисмо остали на журки, коју су домаћини приредили у част учесника Сусрета. Било је касно због повратка кући, али не због нас самих. Следеће године то ни случајно нећемо пропустити.

Сада нам остаје да чекамо суботу и резултате... и да ли ће бити нека награда?